… на обронцима Тителског брега …

фебруар 14, 2013 објављено у рубрици Шајка

titelski-breg-sajka-tisa

Специјални резерват природе Тителски брег

Влада Републике Србије је 2. априла 2012. године ставила на јавни увид Уредбу којом се подручје одсека и падина Тителског брега проглашава заштићеним подручјем од изузетног значаја, односно И категорије као Специјални резерват природе „Тителски брег“.

Уредбом се утврђују режими заштите I, II и III степена, а Специјални резерват природе поверава се на управљање Јавном предузећу „Тителски брег“, Тител.

Текст уредбе можете преузети овде.

Тителска општина је низијска територија чије се надморске висине крећу од 72 – 130 метара. Између најниже тачке у југоисточном делу, где се Тиса улива у Дунав и највише на Тителском брегу, висинска разлика износи свега 58 метара. У том распону могу се јасно издвојити три висинске, морфогеолошке, фитогеографске и хидрографске целине: Тителски брег (Тителски плато, Тителска висораван, Тителска лесна зараван) има облик елипсасте површине између Мошорина, Лока, Вилова, Титела и Тисе.

Његова површина је 94 квадратна километра. Препознатљив је као усамљена лесна узвишица која је са свих страна опкољена нижим земљиштем. На североисточним и источним странама, стрми лесни одсеци високи преко 50 метара, вековима стражаре над Тисом, њеним променљивим током и, преко Тисе, над Царском баром. Према Тителу одсеци су високи 30 метара.

Макрорељеф Тителског брега уочљив је сваком путнику намернику, било да му прилази из бачких низина, било да ужива у његовој величанствености пловећи чамцем по Тиси. Необична усамљеност, висина, надмоћност у односу на Тису и околне депресије, као и веома разноврстан рељеф, особине су по којима се Тителски брег вечно памти. Траг у сећању остављају бројни брежуљци, долине, сурдуци, провалије, лесне пирамиде тзв. „пластови“, падине са „пложицама“, „плећа“, висеће долине.

Лесна тераса заузима западну четвртину општине између Шајкаша и Гардиноваца и део је бачке лесне терасе. Тераса је нагнута од северозапада ка југоистоку.

У близини Титела простире се мањи део лесне терасе који се зове тителска лесна тераса. Она се простире јужно од Тителског брега. На источном делу је смештен Горњи Тител, а на западном оранице познате као „доње поље“. Источна граница тителске терасе је изражена благом косом преко које се главна тителска улица спушта у Доњи Тител. Виша је од бачке терасе. Лес је погодан за грађење земуница-лагума (Добровољачка улица).

Подземна вода на алувијалним равнима се налази на дубини од 4 метра, на лесној тераси на дубини од 50 – 70 метара, а на Тителском брегу на дубини од 80 метара и више. На салашима, који су некада постојали на брегу, вода се вукла из дубине сложеним механизмом који је покретала стока.

Извори природне минералне воде у подножју Тителског брега према Локу снабдевају се водом из Тителског брега. Могуће је да се ови извори снабдевају водом и из алувијалне равни, пошто су смештени у старом речном кориту којим струји подземна вода према Тиси и Дунаву. Извор према Тителу народ зове Водица. Други извор се налази поред саме раскрснице за Лок.

Са Тителског брега, као највише тачке у Бачкој, пружа се поглед на Банат на истоку и на Фрушку гору – Срем на југу. Острва у Тиси и Дунаву која су и данас природно недирнута, представљају посебну атракцију. Због недирнуте природе у овим пределима се и данас могу срести ретке и заштићене животињске врсте, као што су: орао крсташ, орао јастреб, орао белореп и степски мишар. Ове врсте грабљивица, због своје реткости, могу се сматрати изузетно лепим и драгоценим примерцима за овај крај. У ритском подручју, подручју поред река, легу се у мањим или већим колонијама разне врсте чапљи (бела, жута, сива, риђа чапља), роде, корморани и остале мочварице. За време својих сеоба стални посетиоци ових крајева су патке и ждралови.

У рукавцима река, барама и каналима расту барске руже – бели, жути и ситни локвањ – који су заштићене биљке на територији Војводине. Посебну драж чине предели прекривени трском. Када је ветровито трска се повија и цела површина добија изглед заталасаног мора.

Основну степску заједницу Тителског брега представља заједница мајчине душице и ђиповине. Ограниченог је распрострањења на питомим падинама, благо нагнутим теренима или на скоро заравњеним положајима предолице или лесне вртаче). Ђиповина индицира одсуство кошења и испаше а самим тим и сложеније еколошке прилике на станишту. То за последицу има јединствену структуру заједнице коју карактерише више од 150 врста виших биљака. Бабалушка је као реликт сувог и топлог доба бореала у постглацијалу населила ове просторе у исто време када и сама степа. Сведок је тог доба и тока процеса формирања биљног покривача на јужном ободу Панонске низије. Интересантна је по свом биолошком циклусу јер цвета у јесен, а плодоноси у марту месецу. Спада у природне реткости флоре Србије па је заштићена врста (кандидат за Црвену књигу флоре Србије). Таквог обележја су још неки структурни елементи заједнице мајчине душице и ђиповине, међу којима лепотом плене патуљаста перуника и гороцвет. Оне су специфичне за пролеће. Прва личи на разбацане беличасте, плавичасте и љубичасте „јастуке“ на највишим деловима затравњених падина уз Тису, док друга зауставља дах обликом, величином и бојом својих цветова. Густе популације гороцвета граде права „златна острва“ на ободном, вршном делу падина на граници са платоом. Рано лето остаје у сећању по бордо – љубичастим теписима од главица Валдстајновог лука. Боја потиче од његових упадљивих главица које на ветру лелујају вртачама брега. За разлику од изворне степске заједнице која је и конглометрат природних реткости и релативно уског распрострањења на специфичним микростаништима, степска заједница јесењег маслачка и степског вијка доминира у виду паралелних „трака“ између оголелих плочица. Заједница чешљасте пиревине и метлице се јавља у виду уског венца који опкољава највише обронке брега. Између „жбунића“ метлице у лесу су избушени отвори у којима се гнезде птице пчелица и др.). Највећи део станишта изложених струјама оштрих ветрова су ендемске заједнице лишајева у виду црнкастих мрља на вертикалним одсецима (једно од три налазишта у Европи).Посебну пажњу заслужују и фрагменти шума храста медунца на ограниченом локалитету источног дела тителског брега. Терени на којима живи гачац су мање шуме багрема на падинама брега. „Мошорински брест“ на платоу је нестао пре неколико деценија.

Од природних ресурса су значајна два извора природне минералне воде у подножју тителског брега према Локу. Добра вода, непосредно уз пут, није незапажена. Сем Лочана, који је највише користе, овде по воду долазе и становници осталих насеља општине и многобројни путници који туда пролазе. На основу обављених хемијских анализа, садржај воде из ових извора сличан је садржају и квалитету воде Врњачке бање. Између извора на пашњаку су многобројне рупе – „куће“ текуница.

Текст: Магазин Равница – Тителски брег